Koliko puta ste čuli „Ne može“?
Ja – bezbroj.
I svaki put, umesto da me obeshrabri, ta rečenica me pogura da pomerim granicu. Prvo svoju. A onda, ako imam sreće i hrabrosti – i tuđu. Tržišnu. Proceduralnu. Resursnu. Psihološku.
Jedna od mojih najdražih takvih priča dogodila se u organizaciji proslave 100 godina Novosadskog sajma. Bio je to događaj koji je tražio nešto posebno, drugačije, grandiozno. I ja sam imala ideju – da ceo orkestar rasporedim na tri nivoa, tri sprata sajamskog prostora, dok dirigent stoji znatno udaljen – gotovo izolovan, ali dovoljno blizu da ga vidi njegov orkestar. Sve je bilo osmišljeno tako da publika bude u muzici, a ne ispred nje. Da orkestar svira sa svih strana. Da gosti budu deo akustičkog doživljaja, okruženi zvukom i emocijom.
Zvuči lepo, zar ne?
A sad zamislite taj trenutak kada vam redom svi kažu:
„Ne može.“
Tehnika: ne može.
Orkestar: ne može.
Režija: ne zna kako bi to izveli.
Jedino su me kolege iz tima i reditelj koga smo angažovali razumeli.
Ipak, nisam odustala.
Ne zato što sam tvrdoglava. Već zato što sam verovala da ta ideja ima smisla. I zato što sam naučila da „ne može“ ne znači nužno nemoguće.
Ponekad to samo znači: „Plašim se da neće uspeti.“
U toj situaciji, moj posao nije bio da ignorišem ne. Bio je da slušam, analiziram i odvajam realne razloge od strahova.
Neki su imali smisla – da, bilo je tehnički zahtevno, orkestar nije navikao na toliku fizičku udaljenost od dirigenta, postojale su sumnje u sinhronizaciju i prenos.
Ali većina „ne može“ bila je iz zone nelagode: „Ovako nikada nismo radili.“
Tu počinje kreativnost.
Upravo tu – na mestu gde se uobičajeni obrasci završavaju.
Insistirala sam na probama. Testiranjima. Prilagođavanjima. Pronašli smo rešenja – tehnička, scenska, tonska – i na kraju se sve desilo. I ne samo da se desilo – nego je bilo spektakularno. Ljudi su bili okruženi zvukom, a dirigenta su gledali u krupnom kadru na LED ekranu, što je dodatno pojačalo doživljaj. Bio je to trenutak u kom su svi shvatili: „Može.“
I svaki put kad se setim toga, potvrdim sebi ono što duboko verujem:
Kreativnost i snalažljivost su dve strane iste medalje.
Kreativnost rađa ideju. Snalažljivost je sprovedi u delo.
Ne uspe uvek sve. Ali vredi pokušati svaki put kad „ne može“ zvuči kao strah – a ne činjenica.
Zato, kad sledeći put čujete „Ne može“ – ne ignorišite. Pitajte zašto. Razložite. I krenite da tražite prozor u zidu.
Jer možda baš vi pomerite granicu – i sebi i drugima.
A možda baš tu leži ključ vašeg uspeha.
Da rezimiramo:
Nepravda nije uvek spolja – često je u pravilima koja sputavaju kreativnost.
„Ne može“ ne znači nemoguće – već često znači nepoznato ili neudobno.
Svesno biraj da slušaš, ali i da veruješ u svoj uvid.
Inovacije se dešavaju kad na „ne može“ odgovoriš sa „Hajde da pokušamo ovako“.
Autor: Svetlana Gašević
